Kad sam bila mlađa, mislila sam da je ljubav trebala boljeti da bude stvarna. Ako nema drame, ako nema onih noći kad ne znaš da li će te nazvati, onda mora da nije prava stvar. Sad kad pišem ovo, zvuči mi ludo koliko sam bila uvjerena u to, ali vjerovala sam da je haos dokaz strasti.
Prvi put kad sam bila u vezi koju su moje drugarice nazvale “dosadnom”, zapravo sam se osjetila nervozno zbog te dosadnosti. Nema drame, nema iščekivanja da li će nazvati, nema onog stezanja u stomaku dok čekam poruku. Osjetila sam se čak i pomalo prevareno, kao da nešto nedostaje. Trebalo mi je mjesecima da shvatim, ono što nedostaje je haos, ne ljubav.
Zdrava veza izgleda kao znanje. Znaš da će nazvati kad kaže da hoće. Znaš da će doći na dogovor. Znaš šta da očekuješ od njegovog raspoloženja jer se ono ne mijenja bez upozorenja deset puta na dan. Ta predvidljivost, ta stabilnost koja izgleda “dosadno” kad je poredimo sa filmovima, u stvari je luksuz koji nikad ranije nisam imala, a mislila sam da ga ne želim.
Ono što sam pobrkala kao dijete i kao mlada žena je intenzitet sa ljubavlju. Intenzitet je lako proizvesti, dovoljno je da neko bude nedostupan pola vremena. Ljubav koja te stvarno vidi, koja pamti šta voliš u kafi i pita te kako je prošao sastanak, ne mora biti intenzivna da bude duboka. Ona je samo tiha, i tišina zna izgledati kao ništa dok se ne naviknemo da je čujemo.
Ako si sad u nečemu što ti se čini predvidljivo, provjeri prvo da nije zapravo mirno. Ima razlika između dosadno kao znak da nešto stvarno nedostaje, i dosadno kao znak da si prvi put mirna. Ja sam tu razliku učila godinama, i i dalje je učim.
