Meni je trebalo skoro trideset godina da shvatim da granica nije isto što i biti hladna prema nekome. Odrasla sam s idejom da to radiš samo ljudima koje ne voliš, pa sam svaki put kad bi trebalo da kažem “ne” prvo osjetila krivicu, a tek onda samu rečenicu, ako je uopšte i izgovorim.

Nekad mi kažu, pa granica je kao zid. NIJE. Zid ne pušta nikog. Granica je više kao vrata koja imaju bravu, ti biraš ko ulazi, kad i koliko duboko, a to nema veze s tim da li tu osobu voliš ili ne.

Ta krivica koju osjetiš kad kažeš ne, ona ne znači da griješiš. Meni je trebalo dosta vremena da to prihvatim, krivica je samo navika, jer si dugo bila trenirana da tuđu udobnost staviš ispred svoje. I ne moraš da objasniš zašto kažeš ne, da bi imala pravo da to kažeš! Objašnjenje je nešto što BIRAŠ da daš, nije ulaznica koju moraš platiti.

Da se ne lažemo, meni je i dalje teško. Prošle nedjelje mi je mama rekla “pa doći ćeš valjda na ručak, svi dolaze” i ja sam skoro pristala iz čistog refleksa, a onda se sjetila, čekaj, ja tad imam obavezu. Rekla sam “hvala, ali ne mogu ovaj put.” Bez opravdanja. I preživjela sam! Nebo se nije srušilo.

Tri rečenice koje ja koristim, ne kao neki savršen tekst nego kao pravac: “ovo mi ne odgovara, hvala što si pitao”, bez izvinjavanja iza toga. Onda “čujem te, i dalje ostajem pri svom”, jer možeš čuti nekoga i ne popustiti, to nisu iste stvari koliko nam se čini da jesu. I “javim ti se kad budem znala”, kad neko traži odgovor odmah na licu mjesta, jer taj pritisak da odlučiš u sekundi je često način da ti neko ukrade granicu prije nego što je stigneš postaviti.

Ako si iz porodice gdje se granica shvata kao nepoštovanje, znaš već, “šta će reći komšinica”, “u ovoj kući se tako ne radi”, taj osjećaj da radiš nešto loše neće nestati preko noći. Meni nije. Ali svaki put kad izdržiš tu neugodnost umjesto da povučeš rečenicu nazad, sljedeći put je malo lakše. Kad ćeš sebi dozvoliti da kažeš ne, bez izvinjenja, bez pola sata objašnjavanja zašto?